Sva naša godišnja doba javljaju se u raskošnoj literaturi Miloša Crnjanskog kao metronom  svakojakih sudbina,stanja,raspoloženja.

„Bezgranična ljubav i bezbrižnost“ Crnjanskog ozarene su magičnim modrinama pretpostavke,izvesne nade,proročanstva. Crnjanski je iskupio  svoj zavet,ostajući nepredvidiv,zagonetan,jedinstven.“Meštrovićev kip poznaće lako,a i moje pesme sa izvesne daljine.

To da je sve to samo u snu, da je stvaralac sam sebi predak,i da pesniku,kao i Omiru,treba verovati,niko u nas nije pisao dramatičnije,uznositije i bolnije nego ovaj usamljeni čovek,decenijama lutajući u tuđini.Jedini Sloven,tamo.

Umiranje i smrt,Itaka kao lutalaštvo,krv kao blagost i ljubav kao melem,Toskana i Srem,Špicbergen i Island,naša nebesa i naše sudbine,Sumatra i Bršac.Stražilovo i Temišvar,Iskaković i Rjeplnin,Naturalov i Direr,Ural i Fruško brdo ,Tesla i Branko,Beograd i London,Mikelanđelo i Čarnojević,-podstiču melodiju melanholije,budnog sna o drugoj obali.O svetu gde je sve srećnije,milije,ovaplođeno