Romani Gec i Majer i Kontrolni punkt pripadaju „ratnom“ opusu Davida Albaharija. Iako su skoro po svemu različiti, spaja ih nemogućnost da se pronađe smisao mržnje, kao i logika u neumoljivoj organizaciji rata. Gec i Majer su stvarne ličnosti o kojima se ne zna gotovo ništa, osim da su bili esesovci koji su „dušegupkom“ svakodnevno odvozili u smrt Jevreje iz logora Staro sajmište. U arhivama ne postoje sačuvane njihove fotografije, ne zna se šta su radili pre rata niti posle njega. Oslanjajući se na sopstvenu imaginaciju i nekoliko oskudnih informacija o njihovim aktivnostima i navikama, pisac nas majstorski dovodi u ravan svakodnevice dvojice masovnih ubica. On nas suočava s jednim od najznačajnijih pitanja oživljenih tokom krvavog dvadesetog veka: koliko je potrebno da čovek, pod plaštom odanosti poslu i naciji, izgubi svaku ljudskost? U Kontrolnom punktu, sve je nepoznanica: nepoznata vojska nepoznate države i nepozn-ati neprijatelji. Pojedinac – u ovom slučaju, komandant – ponekad surov, ponekad pravičan, predstavlja tipično sluđenog aktera u toj najbesmislenijoj i najstalnijoj od svih veština, veštini ratovanja. Trudeći se da nam približi sve pojedinosti položaja jedinice poslate na zaboravljeni zadatak, Albahari nas u stvari udaljava od ideje da su ratovi, ipak, ponekad potrebni.