Da bi neko ušao u anegdotu, pre svega treba da bude čistunac, a potom pomalo i razvratnik. Samo u spoju takvih krajnosti pronalaze se smešne situacije, a muzičari su, čini se, kao stvoreni za takav spoj. Ipak, da samo čistunske osobine neguju, muzičari bi zacelo bili dosadan svet. Zato su se oni pobrinuli da budu prekomerni na svaki način: u ljubomori, u odavanju porocima, u tremi na sceni, u mesijanstvu koje su mnogi oko sebe širili godinama. U takvom spoju rodile su se brojne anegdote, a u ovoj knjizi zabeležene su najsmešnije.