Osho raskrinkava vekovni savez političara i sveštenika protiv
ljudske slobode, radosti, zadovoljstva, utehe i blagostanja.
Političar ukazuje poštovanje svešteniku ne bi li ozakonio svoju
moć, a sveštenik nameće pravila individualnog ponašanja – sve u ime
Boga.
Jedna je krajnost verovati u Boga; druga je krajnost ne verovati u
Boga. Osho ne govori o „veri“, već o „iskustvu“ – tako u ideološkoj
raspravi o postojanju višeg bića i ateizam i teizam postaju
nevažni…