Odnos malog čoveka i (totalitarne) vlasti jedna je od opsesivnih tema Špirovih romana. Radnja romana „Prolećna izložba“ (2010) izmeštena je u revolucionarnu 1956. i postrevolucionarnu 1957. godinu. Roman pokušava da odgovori na pitanje kako to da čak ni čovek sa najjačim mogućim alibijem, inženjer koji je čitavo vreme trajanja revolucije proveo u bolnici, ne može da izbegne apsurdnu optužbu da je ne samo učestvovao u pobuni, već bio i jedan od njenih glavnih podstrekača. U ovom pomalo kafkijanskom delu, prožetom crnohumornim notama, vešto je dočarana tmurna svakodnevica vremena diktature i postrevolucionarne odmazde, koje se po malo čemu, osim po imenima aktera, razlikuje od vremena predratne fašističke strahovlade. Poseban akcenat stavljen je na psihologiju u to vreme vrlo aktuelnih i popularnih montiranih sudskih procesa.